Bagremova paša

Kako se približava maj tako mi pčelari u Srbiji postajemo nervozni. Tokom aprila u pitanju je sladunjav osećaj da se približava nešto važno za nas, kasnije, krajem meseca, preraste u blagi oblik pozitivne treme, zatim oko 1. maja više se ne može sakriti, prisutna je na svakom koraku, da bi na kraju sa prvim skokom vage, negde oko Đurđevdana sve preraslo u potpunu euforiju. Više se ne može o bilo čemu drugom misliti niti pričati sem o bagremovoj paši.

Od nje zavisi cela sezona. Sabijena je na oko desetak dana, kako gde. Moguće je produžiti prebacivanjem pčelinjaka sa jedne lokacije na drugu, na koji dan više, a po nekim bajkovitim pričama u nekim ranijim vremenima i na duže od tri nedelje. Ona je kruna rada koji smo ulagali gotovo u prethodnih godinu dana. Kao neko finale u kojem se sumiraju svi rezultati i daje konačna ocena našem pčelarskom radu. Sve u vidu prikupljenog meda.

Tada postajemo svesni koliko smo dobri pčelari, greške se ogoljuju i nemoguće ih je sakriti, dok se pametni postupci isplaćuju kilogramima meda. Nema prevare. Uostalom jedino koga možemo varati smo mi sami. Stojimo pred našim uspehom i neuspehom i kujemo nove planove za narednu godinu. Kako kažu iskusni pčelari, čovek svojim postupcima najčešće pravi greške, a pčele svojim radom i svojim nepogrešivim instinktima nastoje da pokvareno ispravljaju. U toj borbi između grešaka i pravih poteza krije se pčelarska veština.

Nažalost ne zavisi sve od nje. Klima je presudni faktor. Već sa početkom proleća počinje pčelarevo interesovanje za vremensku prognozu. Grozničavo se prati kakvo će vreme biti tokom aprila i još važnije u prvoj polovini maja. Ako bude kasnog mraza, ili zaredja kiša u vreme cvetanja bagrema, čitava priprema i sve pčelarsko znanje pada u vodu. S druge strane, ni previše toplo vreme i visoka temperatura nisu pogodne. Čini se da je nemoguće pčelarima ugoditi? Ali svaki pčelar će reći da je samo potrebno da proleće bude pravo proleće, i ništa više ni manje od toga.

Upravo strah od proleća kakvo ne bi trebalo da bude, tera pčelare da kako se probude tokom proleća gledaju u nebo, traže najpreciznije moguće prognoze, te ruske, te američke, te satelitske, prizivajući u pomoć vasionske sile da podese odgovarajuće parametre, kako bi gospodin bagrem zamedio.

A kad vaga konačno skoči kreće euforično praćenje unosa na različitim lokacijama. Zvone telefoni, upoređuju se cifre, šire se informacije i dezinformacije. Nervoza postaje neizdrživa, svaki trenutak se koristi da se bude u blizini pčelinjaka, da se prati aktivnost pčela i uživa u zujanju ispod bagremovih krošnji.

Kako se pune ramovi medom istovremeno raste i onaj kockarski instinkt što čuči u svakom od nas. Ne da nam mira, već kao u basni, učini nam se da tamo negde bolje medi, da ima još neprocvetalog bagrema, da se ova retka godina po volji pčelara, možda jedina u narednih pet, treba maksimalno iskoristiti.

Obilaze se moguće destinacije za seljenje, fotografišu se cvetovi bagrema, procenjuju putevi, useci, da li je lako prići i šta se sve može isprečiti tokom noćnih sati kada se upustimo u jedan od najtežih pčelarskih poduhvata, seljenje pčelinjaka.

Valja naći  i domaćina na određenoj lokaciji. Kod nas su obično ljudi otvorenog srca, željni bilo kakvog dešavanja i zanimanja nekog sa strane za njihov zabačeni zaseok, gde u nedostatku ruku koje obrađuju zemlju buja bagremova šuma. Nastoje da nas ugoste. A nama je samo do zujanja i pogleda u nebo. Ipak, saslušamo uz koju čašicu i njihove priče i muke, na neki način zaslužimo lokaciju na kojoj će nam pčelinjak biti narednih desetak dana. Tako se može svašta saznati o dešavanjima u nekoj zabiti, o tome kakav je ko čovek, zašto je komšija tužio komšiju, ko ide u lov, ima li divljih svinja ili kako je neko nastradao prilikom seče drva u šumi.

Kad se svi parametri sklope, krenućemo u kasno popodne da zatvaramo košnice, da se opremamo pomagalima za nošenje, i gonjeni  adrenalinom krenuti kroz noć ka cilju. Uvek postoji doza strepnje i uvek je moguće da nešto krene po zlu, da negde prošlajfuje ili da se neka grana ispreči na koju nismo obratili pažnju. Ipak, spremni smo na sve i što možemo da zamislimo i što nas ponekad iznenadi. Nosi nas misao da će sa pojavom prvih Sunčevih zraka naše ljubimice naštelovati svoje antene u novom okruženju i nastaviti vredno da prikupljaju nektar iz okoline novog pčelinjaka. A mi iako smo proveli noć bez sna, zavalićemo se pod neko stablo i sa rukama ispod glave, na zelenoj prolećnoj travi, gledati u nebo i ponovo slušati neodoljivi koncert, bolji od novogodišnjeg bečkog. Simfonijski orkestar za uši jednog pčelara.

Bagremov med je deo naših Cveet korporativnih poklona.